Život sa HIV-om u Srbiji

 Život sa HIV-om u Srbiji

Epidemija HIV-a i AIDS-a u Srbiji i jugoistočnoj Evropi uglavnom je zanemarena.

Epidemija HIV-a i AIDS-a u Srbiji zvanično je počela 1985. godine kada su retroaktivno prijavljeni prvi slučajevi. U Srbiji bez Kosova i Metohije u periodu 1984–2003. godine registrovano je 1807 osoba inficiranih HIV-om, od kojih je 1188 (66%) već obolelo od AIDS-a, dok je 845 (71%) osoba umrlo. Od 1996/1997. godine visoko aktivna antiretrovirusna terapija dostupna je i kod nas što je dovelo do pada oboljevanja i umiranja.

Registrovan prosečan broj osoba testiranih na HIV infekciju, isključujući dobrovoljne davaoce krvi, iznosi 1,6 na 1000 i među najnižima je u Evropi. Mali broj osoba se testirao na HIV infekciju pre svega zbog stalnog nedostatka dijagnostičkih sredstava, ograničenih mogućnosti za besplatno i poverljivo testiranje na celoj teritoriji i tokom cele godine, kao i nedovoljnog promovisanja značaja testiranja.

U Srbiji u periodu 1984–2003. godine najviše registrovanih HIV pozitivnih osoba je uzrasta između 30 i 39 godina (38%), a sledi uzrast između 20 i 29 godina (31,5%). Koncentracija inficiranih, obolelih i umrlih najveća je na teritoriji grada Beograda (više od 70%), navode podaci Instituta za zaštitu zdravlja Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”.

Iako je još uvek mali broj i smatra se epidemijom niske prevalencije u Evropi, u protekloj deceniji, nove infekcije HIV-om među muškarcima koji imaju seksualne odnose sa muškarcima (MSM) porasle su za više od 300% u regionu, prema podacima nadzora HIV-a Svetska Zdravstvena Organizacija (SZO) i Evropski centar za prevenciju i kontrolu bolesti (ECDC).

U srcu nedostatka pristupa prevenciji u Srbiji je homofobija. Zbog konzervativnosti, patrijarhalnosti i religioznosti, otvoren govor o temi HIV-a kod LGBTI+ zajednice je veoma riskantan, pre svega zbog osećaja ugroženosti. Usled netolerancije stvoren je strah u zajednici koja je često izložena nasilju i govoru mržnje. Istraživanje bivše poverenice za zaštitu ravnopravnosti doktorke Nevene Petrušić iz 2012. pokazalo je da skoro polovina Srba veruje da je homoseksualnost bolest koju treba lečiti. 

Jedna od osoba koja je javno govorila o svom iskustvu i životu sa HIV-om bio je mladić Ivan Radojčić, ali nakon njega retko ko je učinio isto. Ljudi u našoj zemlji ćute jer se plaše osude, s obzirom na to da se sida i dalje doživljava kao bolest nekog drugog sveta. Poražavajući rezultati istraživanja Stratedžik marketinga iznose podatak da od 1509 ispitanika u Srbiji, 90 odsto njih ne bi živelo s obolelim od side, a svaki treći prekinuo bi prijateljstvo s obolelim.

Đurica Stankov u intervjuju sa Sofi Kazins u The Lancet HIV, svetski poznatom online naučnom časopisu, kazuje o svom HIV statusu u Srbiji.

Ovaj 42-godišnjak zarazio se HIV-om pre skoro 15 godina kada je radio kao pornografski glumac širom istočne Evrope. Za Stankova je pornografija bila izlaz iz siromaštva i prilika da započne novo poglavlje u svom životu.

„Tada sam znao samo osnove o HIV-u“, rekao je u intervjuu. “Snimao sam filmove bez zaštite.”

Najteži deo života sa HIV-om nije sama bolest, već stigma i diskriminacija koja dolazi sa njom, čak i iz same HIV zajednice, rekao je on, dodavši da u društvu preovlađuje stav da su HIV pozitivne osobe uvek seks radnici_e, LGBTI+ osobe ili korisnici intravenoznih opojnih droga. 

„Uvek su stavljeni u jednu od te tri grupe“, saopštava. „Otvoren sam u vezi sa načinom na koji sam se zarazio HIV-om i stavljen sam u kategoriju „lošeg“ HIV-a. Uradio sam ono što društvo smatra sramotnim. „Dobra“ HIV osoba je neko ko krije kako se zarazio. Ako je neko pošten, suočava se sa većom stigmom“, rekao je on, dodavši da je najgora stigma sa kojom se suočavaju od zdravstvenih radnika.

Njegova organizacija je 2013. godine obučila 20 ljudi da posećuju stomatologe i pitaju da li oni pružaju negu HIV pozitivnim osobama. Više od 50 od 93 ispitana stomatologa odbilo je. Preostali su zamolili pacijente da se vrate za nekoliko meseci.

Nedostatak napretka posebno u borbi protiv stigme i diskriminacije predstavlja velik izvor frustracije.

„Razočaran sam jer ne vidim smisla u svojoj borbi. Još sam više razočaran jer sam se pokazao kao gej i HIV pozitivan jer sam mislio da će to pomoći ljudima, ali nije.” Rekao je Đurica.

Rasprostranjena diskriminacija zdravstvenih radnika i strah obeshrabrili su ne samo testiranje na HIV, već i prihvatanje tretmana koji spašava živote.

Sa druge strane, Rajko, queer penzioner iz Vojvodine, saznao je pre 22 godine da je pozitivan na HIV. Tada mu se ceo svet srušio jer se u to vreme nije ništa o tome znalo. Mislio je da će odmah umreti. Tvrdi da svi novootkriveni isto tako misle. 

Pre 22 godine nije postojao ovako lak pristup internetu, nije postojala ikakva seksualna edukacija niti govora o načinima prevencije od seksualno prenosivih bolesti. Samo zbog momenta nepažnje i nekorišćenja zaštite, život jedne osobe može u potpunosti da se preokrene. 

„Život mi se jeste promenio, sad i na bolje, svaki dan mi je poklon. Taj đavo u meni jeste tu, ali se ja ne dam. Zahvaljujući terapiji, HIV me ne sprečava ni u čemu.“ 

Diskriminacija prema HIV pozitivnim osobama je uvek postojala, danas sve manje zahvaljujući edukaciji i informisanju, obraćanju organizacija koje se bave seksualnim životom.

„Život se ne završava zahvaljujući terapiji. Ko god da kaže da mu nije bilo ništa nakon što je dobio HIV, laže.“ Ranije, kada osoba otkrije da je HIV pozitivna, mogla je odmah da se penzioniše, sada je već drugačije, rekao je Rajko pohvalivši efikasnost pojedinih apoteka tokom pandemije – HIV terapiju slali su na kućnu adresu.

Ono što izvlačimo iz priče kao pouku jeste da su edukacija i informisanost neophodne za bolji položaj HIV+ ljudi u društvu – bitno je da znamo da uz adekvatnu terapiju HIV+ ljudi mogu imati dug životni vek jednakog kvaliteta kao HIV- osoba. 

Svasja Polaček